Исток је нови Запад

Кина, остварењем концепта Кинеског сна, гура САД у Тукидидову замку из које, по писању најзначајнијих америчких стратега, представници вашингтонског естаблишмента не знају како да се извуку

Када се језичким маневрима жели избећи одговорност приликом оцењивања  политичког процеса или друштвеног феномена, аутор одређеног текста прибегава бирократизацији језика. У данашње време, од крајњег запада САД па до најисточнијих делова Русије и Кине, лако уочавамо примену овог механизма у свакодневном политичком говору. Наравно, нема разлике ни када посматрамо наше или остала европска друштва.

Од пада Берлинског зида западни центри моћи и њихови медији креирају платформу, односно медијски утисак, од најважнијих пропагандних и геополитичких питања, па све до рекламних стилова и кампања на локалним телевизијским станицама широм света.

Едвард Бернајс, сестрић Сигмунда Фројда, који се сматра зачетником пропаганде, објавио је 1929. године књигу под насловом Пропаганда. Бернајс долази из западног друштвенополитичког миљеа, а неки га са правом сматрају претечом Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског. Успео је да спајањем идеја Гистава ле Бона (Психологија маса) и Вилфреда Тротера (Психоанализа) осмисли механизме који уз технолошки напредак и одређену методологију сервирања информација представљају убојито оружје приликом стварања медијске слике и изазивања глобалних реакција заснованих на емоцијама.

Вашингтон и његови савезници су пре тридесетак година потврдили своју доминацију на пољу пропаганде. Главне заслуге за успехе на овом плану иду Конгресу за слободу културе, америчком одељењу уско повезаном са најзначајнијим прекоокеанским обавештајним структурама. На челу поменутог комитета дуго се налазио један од истакнутијих агената ЦИА, а подробније о утицају ЦИА у послератној Европи можемо сазнати, поред осталих публикација, и у студији Франсис Стонор Саундерс Хладни рат у култури: ЦИА у свету уметности и књижевности.

Конгрес за слободу културе је у напону снаге имао испоставе у више од 35 земаља. Потпуна експанзија америчке културне матрице уследила је након слома Совјетског Савеза. Пропагандна амплитуда је одскакала пратећи кризе са којима се Запад кроз време суочавао.  Упркос изазовима које су поменуте кризе стварале америчким администрацијама, Вашингтон је успевао да из њих изађе као победник, вешто користећи различите облике пропагандног деловања, односно психолошког ратовања. Из садашње перспективе била је то увертира за велики сукоб који ће уследити са Истоком. Уосталом, Збигњев Бжежински је у уводу књиге Америка–Кина и судбина света навео да ће у истоименој студији настојати да разјасни премештање глобалне моћи са Запада на Исток, пад америчке доминације и њено повлачење из Азије.

Запад се дуго припрема за прекомпоновање светског поретка, а у том контексту ваља посматрати и пропагандну мобилизацију уперену против Русије. На овај начин се одражава једно од најзначајнијих политичких, односно параполитичких средстава које Запад користи у циљу остваривања доминације широм света.

Међутим, по професору Стјуарту Холу, конструкт Запада се ваља посматрати првенствено као историјски конструкт, а не географски. Западна друштва су друштва која су ,,развијена, индустријализована, урбанизована, капиталистичка, секуларна и модерна”.

Идеја Запада функционише као идеологија. Имамо право да 2023. године поставимо питање да ли су само друштва Запада она која испуњавају поменуте критеријуме и да ли остатак света, вођен Кином и Русијом, нуди идеологију која се може супротставити идеји Запада?

Давне 1992. године бивши премијер Сингапура Ли Кван Ју у ауторском тексту под насловом Успон Кине упозорио је светску јавност да се на истоку рађа нова глобална сила која ће бити незаустављива. САД, уз промену парадигме у оквиру пропагандног рата, имају шансу да задрже глобални утицај контролом производње најсавременијих полупроводника (чипова) која се  у највећој мери одвија на Тајвану. Ово ће, по свему судећи, бити један од приоритета будућих америчких администрација.

Рат у Украјини је САД омогућио најснажније присуство на тлу Европе у историји евроамеричких односа (једино је исправно упоредити га са периодом након Другог светског рата и реализацијом Маршаловог плана), али је са друге стране у потпуности истиснуо америчко геостратешко присуство са Блиског истока и из централне Азије. Међутим, ударци које задају Кина и Русија суштински руше глобално поверење у америчко лидерство.

Поред санкција и забране емитовања руских медија на тлу Европе, руска пропаганда у технолошкој ери налази начин да комуницира са грађанима широм Европе и света. Кина, остварењем концепта Кинеског сна, гура САД у Тукидидову замку из које, по писању најзначајнијих америчких стратега, представници вашингтонског естаблишмента не знају како да се извуку. Иначе, Тукидидова замка кованица је професора Грејема Алисона, помоћника и саветника министра одбране у администрацијама почев од Реганове па све до Обамине, која описује динамику односа засновану на Тукидидовом Пелопонеском рату, а који сукоб између владајуће, опадајуће силе (САД) и силе у успону (Кина) чини неизбежним.

Исток, са Кином као лидером, полако у концептуалном смислу постаје нови Запад. Кина се намеће као глобални лидер потврђујући своју улогу појачаним присуством на бројним геополитичким жариштима широм света. Без инсистирања на комуникацији заснованој на аргументу силе, прибегавањем директним саопштењима и помирљивом реториком мотивисаном кооперацијом, Исток не само да постаје економски центар света, како наводи Питер Франкопан у Путевима свиле и  Новим путевима свиле, већ постаје лидер новог светског блока којем се тек назиру обриси. Потискивање долара, дискредитовање САД методама којима је баш она одржавала глобално присуство и преузимање улоге арбитра у мировним преговорима од Украјине до Блиског истока, Кину ,,убацује у ципеле” у којима се Америка налазила непосредно пред улазак у Први светски рат.

Неоспорно је да ће Кина покушавати да, поред напора да успостави глобалну економску и дипломатску доминацију, пружи медијску и културну алтернативу САД. Бела кућа ни по коју цену неће пристати да капитулира у пропагандном рату. Губитак тог рата умногоме би убрзао, не само пропаст Запада, већ и потпуну доминацију Истока над Западом, и то управо оног Истока који неће бити географски исцртан и омеђен, већ идеолошки профилисан и обједињен.


Аутор:

Станко Дебељаковић, правник и политиколог

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.